Dra­gan Ukro­pi­na, sta­ro­sje­di­lac Iga­la i nje­gov 12-go­di­šnji unuk Slo­bo­dan Vu­ču­ro­vić če­sto mo­gu da se vi­de za­jed­no sa udi­ca­ma po­red oba­le ili još če­šće, u bar­ci, ka­ko ri­ba­ju u akva­to­ri­ju­mu bo­ko­ko­tor­skog za­li­va. Ma­li ri­bo­lo­vac Slo­bo ide u še­sti raz­red osnov­ne ško­le „Da­šo Pa­vi­čić” na To­ploj, ba­vi se i pli­va­njem i va­ter­po­lom, a vo­li i da ri­ba iz ho­bi­ja u slo­bo­do vri­je­me. Sa đe­dom ko­ji je već tri go­di­ne u pen­zi­ji, ri­ba pet-šest go­di­na, po­čeo je od svo­je osme go­di­ne. Sre­li smo obo­ji­cu na oba­li Ko­sta­nji­ce, gdje je đed bio po­dr­ška unu­ku u tak­mi­če­nju za ju­ni­o­re U-16. Slo­bo­dan je ulo­vio ne­ko­li­ko pri­mje­ra­ka ri­be, a pri­su­stvo­va­li smo tre­nut­ku ra­do­sti ka­da je sa udi­ce ski­dao ma­log špa­ra. Ovo je Slo­bo­vo dru­go tak­mi­če­nje, a do­go­di­lo se da je 2014. go­di­ne, kad je pr­vi put kre­nuo sa tak­mi­če­nji­ma, na klup­skom tak­mi­če­nju KSR „Iga­lo” ulo­vio vi­še ri­be ne­go bi­lo ko­ji se­ni­or. Ka­že Slo­bo, bio je pr­vi, jer je ulo­vio 1030 gra­ma ri­be, od če­ga je naj­vi­še bi­lo fra­tra.
– Idem vi­še ra­di za­ba­ve, ali vo­lio bih i da po­bi­je­dim. Moj djed me je na­u­čio pr­vo da ri­bam, a on­da i da mu po­ma­žem po­ne­što. Uglav­nom me je učio da ri­bam šta­pom iz bar­ke, on mi je ruč­no na­pra­vio udi­cu, ka­že ma­li ri­bo­lo­vac.
Fa­mi­li­ja Ukro­pi­na je jed­na od naj­sta­ri­jih u Iga­lu, do­šli su ov­dje pri­je 300 go­di­na i bi­li ze­mljo­po­sjed­ni­ci, a sa­da im je osta­lo ne­što ma­lo i to ču­va­ju „kao oči u gla­vi”, pri­ča nam Dra­gan Ukro­pi­na i do­da­je da je pri­rod­no ba­vi­ti se ri­bi­o­lo­vom za sve ko­ji ov­dje ži­ve.
– Svi mi u Bo­ki smo na­u­či­li da uhva­ti­mo ma­ren­du, ma­lo bli­tvi­ce, ma­lo ri­bi­ce, eto ruč­ka... Kao dje­čak gle­dao sam ka­ko dru­gi hva­ta­ju, pa sam mi­slio da mo­gu i ja - „ko umi­je nje­mu dvi­je”, ka­že Dra­gan. Učla­nio se u Klub „Ju­go­le Gra­ka­lić” 1979. go­di­ne, ali ni­je že­lio da uče­stvu­je po tak­mi­če­nji­ma.
– Naš klub „Iga­lo” se ak­ti­vi­rao pri­je 15 go­di­na i on­da sam naj­vi­še zbog klu­ba u star­tu bio na ne­ko­li­ko tak­mi­če­nja, a da­nas ih po­sje­ću­jem sa­mo re­vi­jal­no – ka­že dje­d.
Mla­de tre­ba uči­ti pra­vim vri­jed­no­sti­ma, na­pra­vi­ti i pri­ti­sak da se vra­ti sve ono što je nor­mal­no.
- Pro­tiv­nik sam te­le­fo­ni­ma, gu­blje­nju vre­me­na, zra­če­nju oči­ju i ži­vo­ta. Ja sam pr­vi put na­o­ča­re sta­vio u 40. go­di­ni, a va­rim ci­je­li ži­vot, auto­li­mar sam, gle­dam sva­ki dan u „po­mra­če­nje sun­ca” i sa­ču­vao sam vid. A mla­di gle­da­ju te te­le­fo­ne, to ve­li­ko zra­če­nje, ve­li­ku svje­tlost, bom­bar­du­ju svoj ma­li ma­zik sa ve­li­kim in­for­ma­ci­ja­ma i ni­šta ne za­pam­te. Oni ne­ma­ju poj­ma šta su gle­da­li ju­tros na te­le­fo­nu, a on­da ka­da ov­dje na tak­mi­če­nju uhva­te jed­nu ri­bu, ili kad bu­du pr­vi, to pam­te, jer to je pra­vi ži­vot, po­ru­ču­je is­ku­sni ri­bo­lo­vac.M.D.po­po­vić